Nije sve u granitu

Kikinda je prva u Srbiji svoj centar oslobodila motorizacije i za male pare ga temeljno „izdizajnirala”, poput ozbiljnih evropskih varoši. Šest puta jeftinije od Podgorice, koja je po principu „šta košta da košta” kvadrat pešačke zone plaćala 300 evra. Ne samo za skup granit uvožen iz Italije, već su tamo kupovani čak i kandelabri i korpe za smeće!

U najvećoj severnobanatskoj varoši Kikindi gradski trg je oduvek bilo najvažnije zborno mesto žitelja. Verovatno i zato rekonstrukciju i uređenje gradskog tkiva, sa centralnim trgom i pešačkom zonom, koji su započeti pre dve i po decenije prema projektu arhitekata Predraga Cagića i Borivoja Jovanovića, Kikinđani su pristupili temeljno i studiozno, pa im na urađenom mogu zavideti stanovnici mnogih većih gradova. Sa redovnim profesorom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu Predragom Cagićem, koji je nesumljivo zaslužan što je Kikinda sačuvala autentično arhitektonsko nasleđe ranijeg vremena i uklopila ga u savremene graditeljske tokove, sreli smo se u ambijentu najužeg gradskog jezgra prestonice crepova i ludaje.Sve je počelo velikom željom da se Kikinda “uljudi” – podseća profesor Cagić. – Sa kolegom Jovanovićem započeo sam projekat od izgradnje stambenog bloka “Galacka”, zaokruživši ga kompletnom rekonstrukcijom užeg centra grada na 26 hektara. Prilikom gradnje novih objekata i intervencija na zatečenim starim građevinama sve je uvek rađeno od detaljnog urbanističkog plana, preko urbanističkih projekata, idejnih i detaljnih projekata do same realizacije. Sve što je tada projektovano bilo je podređeno zahtevima pešačkih kretanja u prostoru najužeg centra grada. Na kraju je završena pešačka zona, koja već dve decenije funkcioniše. Sada kada dođem u Kikindu, kao da sam došao kući. Poznajem svaku ciglicu starih i novih kuća.Cagić napominje da je najvažnije što je svaki deo pešačke zone funkcionalno opredeljen, svakom kvadratnom metru zna se namena, a najvažnije je da Kikinđanima i ljudima koji dolaze u ovu varoš donosi zadovoljstvo i bolji način komunikacije.LJudi vole da izađu iz svojih stanova i kuća, da prošetaju centralnim gradskim jezgrom, predahnu na klupi, popričaju. I u najgorim vremenima, koliko znam, tu se najmanje pričalo o politici. Tako uređeni prostori i uslovi omogućavaju jednu drugu sociološku situaciju, opuštanje čoveka, gledanje čoveka u oči, posmatranje i viđenje fasada u tom prostoru na drugačiji način, drugačije viđenje lica čoveka. U takvom ambijentu čovek drugačije prepoznaje neku lepotu, prepoznaje nešto drugo i stvara jedan drugačiji način ponašanja – ukazuje Cagić.Za Kikindu se može reći da je uređenjem centralnog gradskog tkiva sa pešačkom zonom napravila pionirski podvig u Srbiji, jer je to bila prva uređena pešačka zona kod nas. Pre toga samo je godinu-dve ranije pešačka zona uređena u uskom i malom prostoru Dunavske ulice u Novom Sadu.To je bio neki osećaj da se upuštamo u veliku avanturu, jer do tada nismo imali nikakve uzore. Bio sam uz ljude koji su pokretali inicijativu i na sreću sve zamišljeno smo realizovali. U Kikindu sam dolazio 15 godina dva puta nedeljno i započeo da živim život sa ovim ljudima, i iz svega toga da crpim energiju i ideje. Uvek sam cenio ovu sredinu, zavoleo sam Kikindu svim srcem i uvek je u mojim mislima – otvara svoje srce profesor Cagić.Sada, sa ove vremenske distance, pitamo našeg sagovornika da li je svojim i delom kolege Jovanovića uspeo da priušti očekivano zadovoljstvo Kikinđanima.

Moj osećaj je da smo uspeli, samim tim što se izgrađena i uređena arhitektonska celina gradskog jezgra čuva, gradski trg se koristi i ljudi vole taj prostor. Ovaj najvažniji prostor u gradu postao je nezaobilazni deo životne svakodnevice Kikinđana i presrećan sam jer ga Kikinđani zovu – naš trg! Ne mogu a da ne kažem koliko recimo Zrenjaninci zavide Kikinđanima zbog toga što sam ja taj posao radio u Kikindi. Kikindu volim i zbog toga što je ona grad iz koga se ne odlazi. Kikinda je grad u kome ljudi najčešće prožive ceo svoj vek. Kikinda je prva uspela da staro jezgro koje je dobila u nasleđe, uklopi u nove arhitektonske tokove. To je kod projektovanja i realizacije bio jedini način razmišljanja. Ako Kikinđani smatraju da je to postignuto, onda sam i ja zadovoljan. Iz susreta i komuniciranjem sa Kikinđanima, kada dođem, osećam da ljudi vole gradski trg. Prostor pešačke zone u Kikindi dug je kilometar i širok oko 300 metara. Iako je osmišljavan kao začetak pešačkih zona kod nas, i danas je primer kako čitav centar grada može da bude u pešačkoj zoni. U drugim gradovima su rađeni slični zahvati samo u delovima centralne gradske zone. Kikindska pešačka zona je i danas jedna od najkompleksnijih u našoj zemlji, pa i šire, mada su ih kasnije dobili Subotica, Sombor, proširena je u Novom Sadu, a na ovim poslovima radio sam i u Pančevu, Vršcu, Podgorici, Požarevcu, a završavam projekat trga u Smederevu.Realizacije projekata pešačkih zona u kojima je do sada učestvovao arhitekta Cagić, što je i predmet koji predaje na beogradskom Arhitektonskom fakultetu, uglavnom nisu bile skupe. Izuzetak je uređenje Hercegovačke ulice u Podgorici, gde je izričito zahtevan granit, pa šta košta neka košta. U drugim gradovima se radilo sa jeftinijim, ali isto tako dugovečnim materijalima. – LJudi se često nepotrebno u ovakvim projektima vezuju za granit, a može biti lepo i dugovečno i bez njega, što potvrđuje i primer Kikinde. Knez Mihajlova u Beogradu rađena je od jablaničkog granita, što je koštalo oko sto evra po kvadratu, a materijal kojim je rađeno u Kikindi je iz Bele Crkve i kvadrat završnog sloja od 8 santimetara staje pet evra. A trpi sve mrazeve i sva habanja. Za dve decenije od izgradnje, ništa nije pohabano, kao da je od granita. U Podgorici kvadrat pešačke zone koštao je 300 evra, jer je uzet skup granit iz Italije, odakle su čak uvezeni kandelabri i korpe za smeće, a u Kikindi gde sam paralelno radio sve zajedno sa infrastrukturom koštalo je oko 50 evra po kvadratu. Apsurdno bi bilo uređivati pešačku zonu u Kikindi granitom, jer to grad ne bi mogao da plati za tako veliku površinu. Da se krenulo sa granitom, možda bi se uredilo samo jedno parče i ne bi se stvorilo ono što Kikinda danas ima, ponosan je Cagić.

Milorad Mitrović
Dnevnik,  20. II 2003.