– Nekoliko marginalija –

 

Autor ovih redova smatra da postoje nacionalni, istorijski i kulturološki razlozi da se objekat A Dobrovićevog kompleksa ne sruši.  Iznosim lični stav da je rušenje ovog objekta nova pobeda NATO agresora 18 godina posle rata i to mi kao građaninu Srbije i srpskom patrioti smeta.  Ne mogu da razumem  da će se herojstvo naših vojnika na Košarama obeležiti spomenicima i imenovanjem ulica koji će čuvati uspomenu na njihovo junaštvo i njihove žrtve, a da će se u isto vreme srušiti zgrada Generalštaba koja je bila žrtva te iste agresije (…)

Dobro mesto za Muzej Nemanjića bila bi lokacija na uglu Nemanjine i Sarajevske ulice, ispod Apelacionog suda i naspram Hotela Beograd, i to iz više razloga. Najpre, lokacija je znatno veća (oko 70 ari) od lokacije objekta A Dobrovićevog Generalštaba (oko 26 ara), pa se dakle može razviti objekat znatno većeg volumena, koji bi se mogao i etapno graditi (…) Na predloženoj lokaciji, nadalje,  susrele bi se dve velike srpske dinastije: amam koji se nalazi  na parkovskoj površini  u zaleđu predložene lokacije ostatak je  dvora Obrenovića koji je građen u 19. veku i kasnije pretvoren u Ministarstvo finansija – otuda naziv ovog parka „finansijski park“. Uz to, Muzej Nemanjića bitno bi promenio, odnosno popravio karakter Nemanjine ulice, jer je opravdano pretpostaviti  da će to biti reprezentativna muzejska ustanova i po svojoj arhitekturi  i po frekfenciji korišćenja

 

 

Piše: Branko BOJOVIĆ, dipl.inž.arh.

 

 

 

                       

 

 

 

 

 

 

 

 

    Foto: D. Ćirkov

 

 

Vest da predstoji rušenje manjeg dela arhitektonsko-urbanističkog kompleksa na uglu Ulica Nemanjine i Kneza Miloša veoma me je iznenadila i oneraspoložila. Ta vest je povod za nastanak ovog teksta.  Za pisanje ovog teksta  korišćenja je građa iz  dva lična fajla  ili, ako hoćete, dva lična arhivska fonda – beleške, fotografije, preskliping i drugo. Prvi fajl se zove „Kako se ne gradi grad“ i neki tekstovi iz te serije već su objavljivani u časopisu „Izgradnja“ kao uvodnici. Drugi fajl se zove „Lično planiranje Beograda“ i iz toga fajla do sada nije objavljeno ništa.  U ovom tekstu biće objavljena jedna od ideja koje su sadržane u tom fajlu.

1. O RUŠENJU GENERALŠTABA

• Kompleks Državnog sekretarijata za poslove narodne odbrane (DSNO) sastoji se od dva dela. Manji deo tzv. objekat A je dodatak zgradi Vilima Baumgartena kao proširenje Generalštaba, a drugi, veći deo, zgrada B, bila je Sekretarijat odnosno Ministarstvo narodne odbrane.

Ovde je važno napomenuti  da je vojska i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji bila veoma značajan investitor. U prvoj Jugoslaviji vojska je bila , vrednosno gledajući, veoma podeljena.  Jedan deo Vojske  gradio je na način Vilima Baumgartena, tj u maniru eklektike, odnosno maniru već istrošenog istoricizma. Drugi deo vojske, moderniji deo, tehnički deo, gradio je veoma moderno o čemu svedoči Brašovanova Komanda vazduhoplovstva u Zemunu.  Vojske druge Jugoslavije  gradila je striktno u maniru moderne i to počev od Vojne štamparije Milorada Macure, tj od pedesetih godina prošlog veka pa naovamo.

• Za kompleks zgrada Generalštaba napravljen je pozivni konkurs za dvojicu vrlo značajnih arhitekata 20. veka –  za Josipa Plečnika i Nikolu Dobrovića. Obojica su školovani u duhu zapadnoevropske tradicije – Plečnik je bio bečki, a Dobrović – praški đak.
• U utakmici između ova dva velikana  jugoslovenske arhitekture Dobrović je bukvalno pregazio Plečnika, koji je bio opterećen kako godinama, tako i arhitekturom koja nije pripadala šezdesetim godinama prošlog veka. Umesto dva autonomna objekta Dobrović je napravio jedinstvenu arhitektonsko urbanističku kompoziciju čije je delove vizuelno povezao preko Nemanjine ulice na do tada neviđeni način i pokušao da definiše nastanak i razvoj nove estetike i novog shvatanja prostora.
• Uz Novi Beograd kompleks Generalštaba je jedinstvena arhitektonsko urbanistička kompozicija i verovatno najveće delo srpske arhitekture u dvestogodišnjem postojanja i trajanju moderne Srbije. Kompleks je likovna senzacija najvišeg reda i potvrda genijalnosti Nikole Dobrovića, koji je izašao ne samo iz birokratskih urbanističkih šablona nego i iz estetskih okvira moderne. Ovaj kompleks je po svom karakteru bio u vrhu evropske i svetske arhitektonske produkcije i za njega je  Dobrović dobio međunarodno priznanje – postao je  prvi srpski arhitekt član Britanske kraljevske akademije arhitekture i član SANU
• Nikola Dobrović je za sebe govorio da je levo orijentisan čovek, a bio je objektivno,  duže od dve decenije  tj. od 1946. pa do smrti u nemilosti vladajućeg režima.  Kao njegov student jednom sam ga pitao o čemu se tu radi i kakva je to leva orijentacija mimo rada vladajuće svemoćne, najhumanije i najavangardnije partije. Dobrović, koji je tada imao oko 60 godina je odgovorio  da on ne živi ni od partije, ni od čaršije, već od svoga rada i da je to dokaz, stvarni dokaz njegovog levog opredeljenja, a ne formalna pripadnost nekoj partiji ili nekom pokretu.  Dokaz da je Dobrović bio u nemilosti režima je upravo baš ovaj kompleks – to je jedino delo Nikole Dobrovića u Beogradu i Srbiji a mnogo više značajnih ostvarenja  pre Drugog svetskog rata on ima u Dubrovniku i okolini, a posle Drugog svetskog rata u Herceg Novom. Te činjenice nesumnjigo govore  o sramoti  vladajuće političke oligarhije onoga vremena i sramoti koja je naneta kulturi Srbije.  Dobrović je  bio genije koga su stavili van upotrebe predstavnici Komunističke partije, odnosno socijalističke države, a neprijatelji su ga i tada i danas,  pedeset godina posle smrti, nazivali „komunjarom“.

 

• Kompleks Generalštaba mnogi koji ne razumeju  kvalitet i domet Dobrovićevog ostvarenja su nazivali ideološkim ostvarenjem i zbog toga  predlagali  njegovo rušenje.  Dela  arhitekture, slikarstva, vajarstva i nekih drugih umetnosti mogu se ocenjivati i sa ideološke tačke gledišta, ali se onda mora biti konsekventan.  Primera radi, ceo Novi Beograd čija je izgradnja započeta organizovano i masovno 1946. godine zamišljen je kao centar Balkanske federacije što je takođe ideološki i politički motivisan projekat.  Sa istom argumentacijom sa kojom se osporava Dobrovićev kompleks Generalštaba, moglo bi se predložiti i rušenje celog Novog Beograda pa da se svi došljaci,  seljani i malovarošani,  vrate u svoja sela i male varoši. Ali niko to ne predlaže, ja ne znam zbog čega.

 

• Burna prošlost moderne Srbije  dovela je do  velikih i temeljnih razaranja mnogih objekata koji spadaju u kulturne, odnosno arhitektonske i urbanističke vrednosti.  Tako je u agresiji NATO pakta 1999.godine  i kompleks Generalštaba bio teško oštećen naročito zgrada A, iako se znalo da je taj objekat evakuisan.

U istoriji srpskog naroda obnavljanje spomenika kulture koji su u ratovima i okupacijama bili porušeni ili napušteni postalo je  uobičajena nacionalna praksa.  Mnogi objekti koji su nastali u 13., 14. i kasnijim vekovima pa bili porušeni, obnavljani su tokom 19. i 20. veka kakav je, na primer , manastir Kumanica,  nedavno je  obnovljen manastir Bešenovo koga su ustaše srušile 1941. godine i tako dalje.  Stalno obnavljanje spomenika je borba za očuvanje istorije , tradicije i kulture naroda i ono izražava  ne pristajanje na zločin, ne pristajanje na gubljenje identiteta, ne pristajanje na ukidanje bitnih atributa nacije.

• Odluka o rušenju manjeg dela Generalštaba je na više načina neobična. Najpre, ona je potpuno suprotna traciji srpskog naroda da stalno obnavlja spomenike svoje kulture, a sa druge strane je potpuno nelogična u želji da se očuva jedan deo jedinstvene arhitektonsko-urbanističke kompozicije a da se drugi deo sruši kako bi se stvorilo mesto za izgradnju  zgrade za Muzej Nemajića. Time bi se od jedinstvenog arhitektonsko-urbanističkog kompleksa stvorila građevinska nakaza  i mesto oštećenih a ne srušenih objekata napravila bi se jedna ruševina od  arhitektonsko urbanističke kompozicije koja je dobila status spomenika, istina sa malim zakašnjenjem.

Ovde treba napomenuti  da je bar 50% teritorije Beograda nastalo raznim oblicima divlje gradnje  na deobi poljoprivrednih parcela  a da je samo ona druga polovina obuhvaćena nekim elementima urbanističke regulacije. Primeri kompozicionog urbanizma koji se smatraju najvišim dometom urbanističke prakse u Beogradu ima jako malo, a ovaj kompleks je upravo vrhunsko ostvarenje kompozicionog urbanizma ostvareno posle Drugog svetskog rata. I u tome je njegova posebna vrednost.

• U ovom trenutku država Srbija bori se za svoje nasleđe na Kosovu i Metohiji – da se spreči  šiptarska populacija da nastavi sa uništavanjem pravoslavnog kulturnog nasleđa na prostorima Kosova i Metohije. Država Srbija čini velike političke napore da spreči  ulazak svoje južne pokrajine u UNESCO što je sa jedne strane potpuno razumljivo i na liniji odbrane srpskog kulturnog nasleđa od njegovih dokazanih i osvedočenih neprijatelja. Zato je veoma nerazumljivo da država Srbija u centru Beograda ruši  deo jedinstvenog arhitektonsko-urbanističkog kompleksa koji je ona sama proglasila za spomenik kulture. Time se stvara presedan sa  nesagledivim posledicama u vremenima koja dolaze.
• Autor ovih redova smatra da postoje nacionalni, istorijski i kulturološki razlozi da se objekat A Dobrovićevog kompleksa ne sruši.  Iznosim lični stav da je rušenje ovog objekta nova pobeda NATO agresora 18 godina posle rata i to mi kao građaninu Srbije i srpskom patrioti smeta.  Ne mogu da razumem  da će se herojstvo naših vojnika u bitki na Košarama obeležiti spomenicima i imenovanjem ulica koji će čuvati uspomenu na njihov heroizam i njihove žrtve, a da će se u isto vreme srušiti zgrada Generalštaba koja je bila žrtva te iste agresije.
• Izražavam lični stav da se grad ne gradi tako. Grad se gradi i gradovi nastaju i razvijaju se na taj način što se dostignutim i ostvarenim materijalnim i kulturnim vrednostima stalno dodaju nove vrednosti ali se dostignute i ostvarene vrednosti ne ruše radi stvaranja novih.

Kompleks Generalštaba je  u proteklih nešto više od 50 godina postao jedan od simbola Beograda i bitan deo njegovog identiteta.  Samo oni  koji o arhitekturi i urbanizmu ne znaju ništa mogu da izjave ono što je izjavio svojevremeno, jedan od gradonačelnika Beograda. A on je izjavio, na svoju i našu sramotu: „Hajde da srušimo ovo pa da sazidamo nešto pristojno“. Kad bi postao gradonačelnik Sidneja  taj bi čovek verovatno srušio Sidnejsku operu iz razloga pristojnosti. Baš nepristojno.

• Lokacija, odnosno zemljište objekta A kompleksa Dobrovićevog Generalštaba je objektivno mala, na raskrsnici dve veoma frekfentne ulice. Ta lokacija ne može da primi  objekat veće površine, odnosno volumena, ne može da prime vozila, odnosno autobuse koji bi dovozili ekskurzije ili veće grupe posetilaca i tako dalje.
• Ova lokacija je u zoni koja podrazumeva posebne mere nadzora i obezbeđenja jer se tu nalaze  javni, upravni i vojni objekti različitih namena pa bi masovniji dolazak posetilaca na tu lokaciju objektivno predstavljao problem.
• Ovih dana u Ljubljani  temeljno se pretresa zaostavština Josipa Plečnika, najvećeg slovenačkog arhitekte, jer Ljubljana želi da sagradi još ponešto od onoga što je Plečnik planirao i projektovao za Ljubljanu a nije stigao da uradi. Nasuprot tome, u Srbiji ovih dana priprema se rušenje jedinog dela jednog od najvećih srpskih arhitekata koje će biti sravnjeno sa zemljom po ličnom shvatanju iz nedovoljno razloga. Umesto da hvatamo korak sa svetom, mi se po nekom prokletstvu našeg mentaliteta najčešće ponašamo suprotno svom interesu, odnosno u korist svoje štete.

1. MUZEJ NEMANJIĆA

• Srbi su stari istorijski narod, odnosno narod sa autentičnom istorijom i autentičnim nasleđem. A pošto Srbi žive  na prostoru Balkana koji ima višak istorije, Srbi imaju manjak istorijskih spomenika, a najčešće i manjak istorijske svesti o svojoj istoriji i svome trajanju. Sudbina Balkana kao geopolitičkog limesa sa jedne strane značila je stalno biološko uništavanje naroda ali i njegove kulturne baštine. Ugrožavanje egzistencije naroda i celog sistema njegovih vrednosti ne samo u ratu nego i u miru je nešto što nam se stalno dešava. Vrlo dobar primer su prva i druga Jugoslavija, koje su obe nastale na moru srpske krvi u dva svetska rata i koje su obe, svaka na svoj način bile antisrpske države. U obe od tih država bilo je vrlo teško održati državnost, veru, pismo, kulturu i druge vrednosti naroda, a to je naročito bilo teško u drugoj Jugoslaviji.
• Inicijativa o izgradnji Muzeja Nemanjića procenjujem da je vrlo dobra jer je na liniji trajanja i održavanja identiteta srpskog naroda i u isto vreme na liniji odricanja od aleksandrovskog i broznog nasleđa koje nas i danas prate kao zla kob.
• Tako, na primer,  mi i danas  živimo u sistemu neobičnih paradoksa a na to ne reagujemo jer smo izdrilovani i naviknuti  na raznorazne stvari koje su daleko od normalnosti.

Istorijski muzej Srbije decenijama nije imao smeštaj pa tek u novije vreme koristi deo prostora bivše Agrarne banke na Trgu Nikole Pašića, koji koristi u zajednici sa nekoliko drugih institucija. Znatno kasnije formiran je tzv. Muzej Jugoslavije koji je bogato smešten i raspolaže velikim prostorom raznih namena, na Dedinju. Na prvi pogled sve je vrlo logično, a nije. Kako je poznato  postojale su dve Jugoslavije, prva i druga, Aleksandrova i Titova. U današenjem tzv. Muzeju Jugoslavije o prvoj Jugoslaviji nema ni pomena, Muzej Jugoslavije je stvarno muzej posvećen Titovoj Jugoslaviji odnosno Titovom životu i delu a ime Jugoslavije je tu da se Vlasi, odnosno glupi Srbi ne sete. Ovih dana  Zagreb se odrekao memorije na Josipa Broza Tita – trg koji je nosio njegovo ime nosiće ime Ive-Lole Ribara. Tito koji  je Hrvatima poklonio državnost koju nisu imali samo oko 1000 godina, državnost stvorenu na moru srpske krvi nije potreban Hrvatima i Zagrebu, ali je potreban Srbima i Beogradu verovatno zato što je kao jedan od najvećih srbomrzaca u 20. veku decenijama osporavao  sve nacionalne, istorijske i kulturne vrednosti Srba, pa je osporio i državnost Srbije.

• Ideja o izgradnji Muzeja Nemanjića je opravdana i dobra. Istina, postojale su neke Srbije i pre Nemanjića, a posle bitke na Kosovu, Srbiju su obnavljali i branili Lazarevići, Brankovići, pa i Jakšići, ali i mnogi drugi pojedinci, nosili su srpsku ideju, kao što su Mehmed i Makarije Sokolović, Arsenije Čarnojević i drugi, sve do vremena ustanaka tj. Karađorđevića i Obrenovića.

Nalazim da u okviru svog istorijskog muzeja Srbije pored praistorije, grčkog i rimskog i drugog nasleđa treba da i sadrži  dva korpusa od nacionalnog značaja. To je:

• Muzej sprskog srednjeg veka sa težištem na Nemanjićima – u daljem tekstu Muzej Nemanjića i
• Muzej novovekovne Srbije sa težištem na proteklih 200 godina, odnosno na dinastijama Karađorđevića, Obrenovića i vladavini Josipa Broza.
• Muzej Nemanjića, uopšteno govoreći, može biti bilo gde u Beogradu, ali je, razume se, najbolje da bude negde u centru grada i na mestu koje bi bilo pristupačno za masovnije posete – ekskurzije i slično.  Nalazim da bi lokacija  na uglu Nemanjine i Sarajevske ulice, ispod Apelacionog suda i naspram Hotela Beograd, bila dobro mesto za Muzej Nemanjića iz više razloga. Najpre, lokacija je znatno veća (oko 70 ari) od lokacije  objekta A Dobrovićevog Generalštaba (oko 26 ara), pa se dakle može razviti objekat znatno većeg volumena, koji bi se mogao i etapno graditi,  pristupačnost je ista, s tim što bi se u širokom trotoaru duž Sarajevske ulice mogao obezbediti parking za autobuse i drugo.
• Ono što su stvorili Nemanjići konačno su obnovili Obrenovići. Na predloženoj lokaciji  susrele bi se dve velike srpske dinastije: amam koji se nalazi  na parkovskoj površini  u zaleđu predložene lokacije ostatak je  dvora Obrenovića koji je građen u 19. veku i kasnije pretvoren u Ministarstvo finansija – otuda naziv ovog parka „finansijski park“.  Objekat je srušen 1947. godine. Muzej Nemanjića našao bi se u Nemanjinoj ulici  dvestotine metara dalje od lokacije  objekta A Generalštaba, ali bliže spomeniku Stevanu Nemanji, koji će biti podignut na trgu ispred današnje  Železničke stanice.

1. UMESTO ZAKLJUČKA

Ovim predlogom   postiže se nekoliko stvari, kako sledi:

• Muzej Nemanjića gradi se  u Nemanjinoj ulici ali ne na mestu zgrade A generalštaba na uglu Nemanjine i Kneza Miloša ulica, već dvestotine metara niže, na uglu ulica Nemanjine i Sarajevske. Nova lokacija je isto pristupačna, znatno veća i u mnogo kojem drugom smislu povoljnija.
• Zgradu A Generalštaba treba obnoviti i omogućiti Beogradu sa se trajno ponosi genijalnim ostvarenjem Nikole Dobrovića. Ovo delo je verovatno najveći arhitektonski rezultat u istoriji arhitekture moderne Srbije i već odavno jedan od bitnih elemenata slike Beograda. Kompleks generalštaba treba da ostane u statusu spomenika kulture.
• Popravlja se, odnosno bitno se poboljšava struktura Nemanjine ulice. To je jedna od najreprezdentativnijih ulica Beograda sa bogatim profilom, naseljena kvalitetnim objektima, ali sa jednim velikim bitnim nedostatkom. Ulica je, po definiciji, socijalni prostor grada. Nemanjina ulica, iako naseljena  reprezentativnim zgradama  ima vrlo malo sadržaja značajnih za svakodnevni život običnog građanina – tu su  Narodna banka, Ministarstva Vlade, Kasarna VII puka – Generalštab Dobrovića, zgrada Vlade, Ministarstvo inostranih poslova, Apelacioi sud, Direkcija železnice. Centru upravne vlasti koji u suštini jeste Nemanjina ulica, Muzej Nemanjića bitno bi promenio, odnosno popravio karakter, jer je opravdano pretpostaviti  da će to biti reprezentativna muzejska ustanova i po svojoj arhitekturi  i po frekfenciji korišćenja.
• Sl. levo. Objekat A Generalštaba sa označenom potencijalnom parcelom (približno 26 ari)
• Sl. desno. Potencijalna lokacija na uglu Nemanjine i Sarajevske ulice površine oko 70 ari

©ААС